Da sam mogao, vrlo rado bih u Bač, vojvođanski gradić udaljen šezdesetak kilometara od Novog Sada, umesto autobusom, došao biciklom, baš kao i skoro svi moji sagovornici u ovoj Priči sa dušom. Jer, kako su mi odmah objasnili, ovde se sve nalazi „na pet minuta“, zbog čega je najlakše organizovati život „na dva točka“- kaže Nenad Blagojević, autor Priča sa dušom.

Skoro da nema osobe koja u ovoj opštini nije sela na bicikl u najranijem detinjstvu, pa ne čudi što su dvotočkaši oduvek bili glavno prevozno sredstvo. Ovog puta, i velika inspiracija mladim ljudima koji koračaju napred sa svojim idejama. 

Po ulasku u srednju Poljoprivrednu školu dočekali su me razdragani đaci odeljenja IV/1 i njihova razredna Zorica Subotić, koja im predaje srpski jezik i književnost, ali im je i glavna mentorka u učeničkoj kompaniji „Bajs iz najs“.  

Cilj ovog preduzeća je promocija i unapređenje obrazovnog turizma, a bave se i ekološkim, interkulturalnim i gastro-turizmom za srednjoškolce. Kompanija ima posebne turističke programe kroz tematske žurke, bioskop na otvorenom, zabavne igre, a zaposleni su svi učenici koji su motivisani da se bave agro-turizmom.

O tome kako su došli na ideju da postanu preduzetnici odmah posle punoletstva, prvo sam porazgovarao sa maturantom Adamom Balićem (18).

Sve je počelo od prijave na takmičenje „Dostignuća mladih“, nakon kojeg smo organizovali našu prvu turu. Razredna nas je upoznala sa ovom idejom, a mi smo je posle zajedno dopunili, dali svoj doprinos i radili timski. Polovinom aprila ugostili smo đake iz Tehničke škole sa domom učenika iz Apatina, Tehničke škole iz Mladenovca i Gimnazije „Branko Radičević“ iz Stare Pazove. To nam je bila probna turistička tura. Nedavno smo bili i na nacionalnom takmičenju u Novom Sadu, gde smo se nadmetali u konkurenciji 38 učeničkih kompanija iz cele zemlje – objasnio je Adam

Ova učenička kompanija organizuje obilaske Bača biciklom kroz zanimljive igre (orijentiring, na primer) sa ciljem da se učenici eduktivno zabave i takmiče dok samostalno uz pomoć mape istražuju Bač. Usluge vođenja pružaju na svim jezicima koji se govore u njihovoj školi: na srpskom, engleskom, hrvatskom, nemačkom, mađarskom, slovačkom, romskom i rumunskom. U ponudi imaju i tematske žurke na jezeru, u skladu sa željama turista srednjoškolaca, kao i gledanje bioskopa na plaži uz baklje i puštanje lampiona želja iznad jezera. Gastro-ponuda je sezonska, i zavisi od voća i povrća koje uzgajaju na školskoj ekonomiji, nedaleko od centra Bača.

Reč je o jednom potpuno novom i jeftinijem načinu sprovođenja ekskurzije. Cilj nam je više druženja, aktivnosti i igre! Za ponudu hrane zaduženi su naši učenici sa smerova „proizvođač prehrambenih proizvoda” i „pekar”. Međutim, mi želimo da proširimo ponudu i na zemlje u okruženju, posebno na biciklističku stazu Euro velo 6, koja nam je u komšiluku. Hoćemo da napravimo turističku ponudu za biciklistički turizam SOS Bajs, u kojem ćemo ljubiteljima biciklizma plasirati ponudu iz Srbije: turističke obilaske, hranu, smeštaj, popravku bicikala, etno-kuće, biciklističke kampove, bankomate, zdravstvenu zaštitu, osiguranje – ispričala je profesorka Subotić za Priče sa dušom.

Bicikl se u Baču vozi od najranijeg detinjstva, praktično od trenutka kad deca prohodaju. Zbog te duge tradicije koja se čuva u svakoj porodici, đacima iz ovog mesta nije bilo teško da uz svoje dvotočkaše naprave i biznis plan.

Ovde je sve taman te veličine da možete da obiđete biciklom. Većina nas od kuće do škole stiže za šet, šest minuta. U Baču svi voze „bajs“ i zato je to prevozno sredstvo „najs“, kako smo i rekli u nazivu naše kompanije. Lepo je videti decu iz susednih Bođana koja od petog razreda idu u školu u Vajsku, pogotovo kada po lepom vremenu krenu u koloni, po njih pedesetak u isto vreme – dodali su Adam i Aleksandra.

Preduzeće je otvoreno 2018. godine, a đaci su rešili da turistima ponude ono što najbolje znaju: da predstave svoj kraj, kulturno-istorijske lepote Bača i njegovih stanovnika.

Jedan od ciljeva je i da turistima predstavimo običaje našeg kraja, narodne nošnje i folklor, a to najbolje radimo sa Kulturno-umetničkim društvima. Kada turisti dođu kod nas (najčešće su to srednjoškolci), dobijaju bicikle, a zatim učenici sa njima kreću u obilazak. Dobiju i mapu za snalaženje po Baču i igraju različite igre, istražuju i odgovaraju na pitanja, traže zastavice i savladavaju prepreke, i na taj način više nauče o našoj srednjovekovnoj tvrđavi i Franjevačkom samostanu, na primer, nego što bi saznali kroz klasičnu istorijsku priču. Na 16 kilometara od Bača nalazi se jezero Provala, gde se takođe može stići na dva točka – rekla je profesorka Zorica Subotić i dodala da su đaci sami okupili sponzore.   

  

Ja sam zadužen za marketing, obišao sam ceo grad i kontaktirao vlasnike preduzeća. Uspeo sam da njih 28 pozovem da nam pomognu oko organizacije probne agro-turističke ture za naše goste, tako da su prvi turisti platili samo troškove puta, sve ostalo je bilo u našoj organizaciji – pohvalio mi se Boris Prodanović (18). 

Učenici srednje Poljoprivredne škole veruju u svoje preduzeće „Bajs iz najs“. Smer „poljoprivredni tehničar“ pohađa dvadeset troje đaka, a zvanično, u kompaniji „Bajs iz najs“ radi ih sedmoro.

Učenica Aleksandra Mujagić (18) rekla je na kraju ove Priče sa dušom da su na takmičenju u Novom Sadu bili jedina kompanija koja pruža uslugu, a ne proizvod, kao ostali kandidati. Zbog ogromnog turističkog potencijala koji pruža Bač sa okolinom, ovi mladi ljudi veruju u to da će biti đaka koji će posle završene srednje škole ili fakulteta ostati da žive u Baču i da se bave agro-turizmom.  

* Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com * Fotografije: Verica Tomić *

Samo pratite uputstvo sa njihovog sajta, a posle toga strelice sa slikom konja. Tako bih ukratko mogao da vam opišem kako da jednostavno stignete do ovog mesta na obroncima Nacionalnog parka Fruška gora, u kojem žive supružnici Sanja i Dragan Lauš. Bilo automobilom, bilo autobusom, ranč „Dobro prase“ je lako dostupan turistima, zaljubljenicima u prirodu, u jahanje i u neobična jela.  

Sanja i Dragan su gradska deca, oboje su odrasli u Novom Sadu, a u kuću u prirodi u Starim Ledincima preselili su se 1996. godine. Sećaju se da to tada nije bila racionalna odluka, jer su, zbog stana koji je trebalo prodati, imali dve mogućnosti: da odu u podstanare sa troje dece i psom ili da se nastane u vikendici Draganovih roditelja. Odabrali su ovu drugu, prirodnu opciju i otpočeli život na planini.

Svake godine su kupovali nešto novo i doterivali svoj novi dom, zahvalni što su se „kockice u njihovim životima lepo složile“.

– Sređivali smo i širili se, od dvorišta do kuće. Deca su takođe zavolela ovaj kraj, tako da se nijednog trenutka nismo pokajali što smo se ovde preselili – priča Sanja na početku ove Priče sa dušom.

Stil života im je u skladu sa prirodom, a ishrana pretežno hranom proizvedenom u organskoj bašti. Recikliraju otpad i kompostiraju organski otpad. Ekonomično koriste struju i vodu. Borave što više u prirodi, na otvorenom. Udomili su nekoliko mačaka, a imaju i sedam konja. Oni su Draganova ljubav.

Od 2010. godine bave se razvojem konjičkog turizma na Fruškoj gori, a 2015. godine registrovali su seosko turističko domaćinstvo „Ranč Dobro prase“. Konjički klub, pešački klub, ekološke inicijative neki su od njihovih projekata.

– Oni koji se opredele da borave kod nas mogu da očekuju čist vazduh, spavanje u tišini, buđenje uz cvrkut ptica, posmatranje zvezdanog neba noću, domaće pripremljenu zdravu hranu (po želji vegetarijansku, vegansku ili sirovu), maženje kućnih ljubimaca, planinarenje ili jahanje u prirodi i blizinu velikog grada sa brojnim kulturnim i istorijskim znamenitostima – priča Sanja i dodaje da je sakupljanje samoniklog jestivog bilja izuzetno traženo u poslednje vreme.

– To je naša „Šumska pijaca“. Uglavnom nam dolaze porodice sa decom; okupljamo se oko 9.30 pre podne, a nakon upoznavanja idemo u šetnju i u berbu. Staza je kratka, svega pet – šest kilometara, ali dugo ostanemo u šumi, nekoliko sati, i vraćamo se oko 13 sati. Idemo redom i beremo ono šta nam priroda nudi tog dana: vlašac, matičnjak, koprivu, tušt, razne vrste cvetova i samoniklog bilja. Po povratku na ranč spremamo ručak za sve učesnike i uživamo u zdravim jelima bez mesa: najčešće čorbicu, salatu i cvetne palačinke – objašnjava Sanja. 

Posetioci ovog ranča mogu da probaju izuzetno neobična jela. Sanja ima pregršt recepata u svom kuvaru koji stalno dopunjava. Ispričala mi je da su popularna jela od patlidžana, zatim sos od mladih listova hajdučke trave (koja se koristi po istom principu kao mirođija) i lazanje od cvetova zove.

Na meniju je i čorba od koprive, ali Sanja, kako kaže, uvek gleda da recepti ne budu klasični, već manje poznati, ali svakako ukusni. 

– Od maslačka pravim med, odnosno, preciznije rečeno, šećerni sirup. Njega najčešće koristim kao preliv za američke palačinke od heljdinog brašna. To je glavni slatkiš, uz sladoled od šipurka, koji pripremamo leti. Salata od lista čuvarkuće, sa hajdučkom travom, kiselim mlekom i pavlakom bude nešto kao tzatziki salata, ali sa mirisom hajdučke trave. Izmislila sam i namaz od pečurke bukovače, sa crnim i belim lukom, golicom i senfom. Prozvali smo ga Borkov namaz jer sam ga prvi put pravila Isidori Žebeljan i njenom suprugu Borku. 

Kad god je u mogućnosti, ona izmišlja recepte u hodu, jer, kako kaže za Priče sa dušom, gosti su takvi, opušteni i radoznali.

 – Sok od zove je uvek tu, ali meni je to bilo previše klasično, pa sam probala da ispečem cvetove zove na teflon tiganju sa malo bibera i maslinovog ulja. Gosti su mi rekli da im je to bilo kao svojevrstan roštilj! Posle sam rekla sebi „Zašto ne bih napravila lazanje od zove?“ i pripremila i taj specijalitet. Nekad se zabrinem pa kažem sebi da sam preterala (smeh), ali iako sam mislila će takve lazanje biti previše neobične, prevarila sam se. Turisti su se oduševili. Izdvojila bih i pitu sa tuštom, biljkom koja se kod nas smatra za korov, ali koja je izuzetno ukusna. Prepoznaćete je po crvenkastoj grančici i malim okruglim kiselkastim listovima – dodaje.

– Naša kuhinja je vegetarijanska i veganska i ostajemo pri tome, a kada dođu turisti koji zbog naziva „Dobro prase“ pomisle da se ovde jede pečenje, ja ih uputim u druga domaćinstva u našoj blizini koja nude meso – iskreno će Sanja za Priče sa dušom.  

Lauši žive na obroncima Fruške gore, desetak kilometara od Novog Sada, a u grad idu po potrebi. Sanja jednom nedeljno, a Dragan samo kad mora, mesečno ili ređe. On je po profesiji cvećar – rasadničar, a ona hidrotehničar. Ona nijedan dan nije radila u struci, a on veoma kratko.

– Bavili smo se trgovinom, imali smo prodavnicu, a onda štampariju. Dragan se bavio štampom, a ja pripremom i dizajnom. Na kraju smo odabrali Ledince i ovaj naš ranč. Leti je prelepo, a i zimi nije loše. Sneg je tako čist da možete da ga posisate ako ste žedni. Često kažem da smo se ovde slučajno preselili i ostali. Ranije sam maštala kako ću imati salaš, a da oko mene sve bude ravno. A sad, ako bi me neko stavio u tu ravnicu, mislim da bih poludela (smeh). Toliko smo navikli da vidimo brda i šumu, da više ne možemo bez njih. To se stalno menja tokom godine: prvo je šareno, pa narandžasto, ljubičasto, svaki čas drugačija slika. Nijednog momenta se nisam predomislila, čak i u trenucima kada smo lopatama čistili sneg u dužini od 50 metara, da bismo mogli da izađemo kolima.

U „Dobrom prasetu“ dan počinje sa izlaskom sunca, a završava se sa prvim mrakom. Takva pravila su i u dečjem kampu koji se ovde organizuje. Deca imaju brojne aktivnosti, jašu konje, borave u prirodi, učestvuju u radionicama, spavaju u šatorima i ograničeno koriste mobilne telefone. Svega trideset minuta dnevno. 

– Nema računara, nema televizora, hrana je drugačija od one koju stalno jedu. Bez obzira na to što ne služimo meso, vidim da su i deca i roditelji većinom zadovoljni. Ustaje se u 7 sati, a leže u 22. Prvo veče bude problematično, a već sutradan deca se potpuno prepuste prirodi i drugačijem načinu života. Imali smo ideju da napravimo i kamp za odrasle, ali to nije zaživelo, tako da trenutno radimo samo sa mališanima i tinejdžerima – kaže Sanja i dodaje da ima i dosta stranih turista u Starim Ledincima. Njima se dopada opuštena atmosfera i to što za sve postoji dogovor, a Sanji i Draganu to što se gosti osećaju onako kako su otpočetka želeli – kao kod rodbine ili kod prijatelja.

Sajt ovog ranča posetite OVDE.

* Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com * Fotografije: DeKovach * fotografije jela su preuzete sa instagram profila Ranča Dobro prase

* Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Potpisati i autora fotografija. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.

Ana Ranitović (35) i Miloš Jovanović (34) su zajedno studirali, a zatim postali kumovi. Već na prvoj godini studija prepoznali su stvaralačku energiju i krenuli da rade na brojnim projektima sa notom društvene transformacije i odgovornosti.

Stanko Arsenijević (22) pridružio im se kao tinejdžer, kada je sa 16 godina u njihovom projektu „iSerbia” pohađao besplatnu obuku iz android programiranja i napravio svoju aplikaciju.

Nekoliko godina kasnije, Ana je svoje ideje podelila sa Milošem i Stankom i tako je nastala nova platforma za onlajn učenje – „Kampster”. Od decembra 2017. do danas, prema rečima osnivača, kroz ovaj projekat, koji je namenjen svima od 7 do 107 godina, prošlo je više od 60.000 korisnika.

– Tokom doktorskih studija na Oksfordu pohađala sam nekoliko onlajn fakultativnih predmeta i naišla na ozbiljne nedostatke. Imala sam utisak da sam prepuštena sama sebi, kao i da su socijalne i psihološke potrebe nas studenata u onlajn kursevima u potpunosti zanemarene, što se negativno odražavalo na našu motivaciju i rezultate – priča Ana na početku Priče sa dušom.  

Isprobala sam i druge onlajn platforme za učenje, i pošto je utisak bio isti, počela sam da razmišljam o tome gde je problem. Zašto je učenje teško i u kojim situacijama odustajemo, a šta je to što pomaže da započeto završimo? Kako bi trebalo da izgleda i funkcioniše platforma koja će rešiti problem motivacije u učenju? Shvatila sam da mnoge onlajn platforme učenje shvataju na vrlo uzak, tehnički način – gde je potrebno tekst sa papira prebaciti u pdf ili powerpoint prezentaciju, i eto onlajn učenja. Međutim, to nije dovoljno – jer ni učenje u stvarnom životu nije samo kada ste sami sa knjigom, već podrazumeva i odlaske na predavanja, konsultacije, saradnju sa studentima i još mnogo toga – objasnila je Ana.

Prvi korak bilo je testiranje većeg broja onlajn platformi za učenje širom sveta. Radili su i analizu naučne literature iz oblasti onlajn obrazovanja i edukacije uopšte, sa fokusom na upotrebu gejmifikacije i mnemotehnika, kao i značaja društvenosti u učenju, i iz toga crpeli ideje kako da kreiraju onlajn sistem učenja koji motiviše polaznike i olakšava im suočavanje sa novom materijom. 

Shvatili su da je neophodno da prebace sve pozitivne aspekte tradicionalnog obrazovanja (učenje u grupi, interakcija sa predavačem i drugim studentima, razmena ideja) u onlajn svet, a da istovremeno njihov efekat pojačaju upotrebom moćnih digitalnih alata koji materiju prilagođavaju svačijem individualnom napretku.

– Beta verziju testirali smo na 1.000 polaznika. Jedna grupa je kurs pohađala na „Kampsteru”, a druga je identičan kurs pohađala na drugoj, veoma rasprostranjenoj komercijalnoj platformi. Rezultati su bili više nego ohrabrujući! Procenat polaznika koji je završio kurs na „Kampsteru” bio je tri puta veći nego na drugoj platformi, kvalitet završnih radova značajno bolji, kao i zadovoljstvo samih polaznika – pojasnio je Stanko za Priče sa dušom.

Najmlađi polaznik je učio Uvod u programiranje, a starijima od 65 godina zanimljivi su kursevi iz raznih oblasti, od dropšipinga do stranih jezika. Sve se odvija onlajn tako da nema prepreka da se uči sa bilo kog mesta na zemlji.

Od programiranja i digitalnih veština do kurseva iz oblasti biznisa, „mekih” veština, nege i socijalne zaštite – kursevi su iz raznovrsnih oblasti. Najveće interesovanje je za programiranje, veb dizajn i digitalne veštine, koje najčešće upisuju polaznici koji žele da uplove u frilenserske vode. Izuzetno je tražen i kurs programskog jezika R za statističku obradu podataka koji koriste „data naučnici” – što pokazuje da ima velikog interesovanja i za profesije budućnosti – otkrio je Miloš za Priče sa dušom.

– Imamo i 4 besplatna kursa – od kursa „Rezilijentnosti”, koji nas uči kako da izađemo na kraj sa životnim izazovima uz što manje stresa, do „Mini kursa pravopisa” koji služi za razbibrigu i podsećanje – dodala je Ana.

A da li je ljudima danas u digitalnom dobu potrebno više motivacije za učenje nego nekad?

– Od ljudi se danas očekuje da uče stalno, da to rade celog života i da se edukuju iz raznovrsnih oblasti, tako da obrazovanje ne može da se obavlja na isti način kao ranije. Samim tim, ukoliko predavač ili kurs ne prenose znanje na pravi način i ukoliko zbog ranijih iskustava imate otpor ili strah, teže je izaći na kraj sa svim profesionalnim zahtevima savremenog doba. Naša vodilja je da promenimo odnos ka učenju – da dokažemo da ono ne mora da bude naporno, da su greške sastavni deo procesa, da svako ima svoj tempo, svoj sistem i da svako može da ostvari zamišljeno – rekla je Ana. 

Pitao sam ovaj svestrani trojac kako se organizuju oko posla, s obzirom na to da ne žive svi u Srbiji?

– Pošto je Ana u Holandiji, a u poslednjih pet godina ceo svet je moje radno mesto, bili smo prinuđeni da razvijemo i inovativan model poslovanja. Svako preuzima lidersku poziciju u različitim procesima ili projektima, uz svesrdnu podršku ostalih. Naučili smo da brzo zajednički donosimo odluke i nesebično pitamo jedni druge i odgovaramo. Glavna snaga našeg odnosa leži u poverenju – kaže Miloš.

Moji sagovornici se sećaju da su od prvog momenta bili uvereni da mogu da naprave proizvod i kurseve koji su bolji od onoga što se nudi i zahvaljujući kojima učenje više neće biti mučenje. Uz sve to, stigla je i podrška okoline i porodica. 

 Roditelji su bili ponosni kada sam sa 19 godina postao jedan od osnivača onlajn platforme za učenje. U početku možda nisu do kraja razumeli šta tačno radimo i pokušavamo, ali kako se priča razvijala, nije bilo nedoumica. A kako im je bilo kada sam im rekao da napuštam fakultet, jer hoću da razvijam svoje ideje i biznis – verovatno samo oni znaju. Verovali su u mene i njihova podrška mi je mnogo značila na ovom putu – otkrio je Stanko.

– Imam punu podršku i porodice i supruga – pošto sam roditelj. Bez njegove podrške ovo ne bi bilo moguće. Izuzetno cenim mišljenje mame i supruga i često ih konsultujem kad naiđem na neki problem. Veoma bih volela da je moj otac živ i da mogu i s njim da podelim ovo iskustvo. Oduvek me je podsticao da uplovim u preduzetničke vode govoreći da je to izuzetno kreativan posao. Kao mlađu me to nije mnogo interesovalo, ali bio je u pravu – rekla je Ana na kraju Priče sa dušom.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com Fotografije: Tijana Janković Jevrić Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Tekst sadrži plasiranje proizvoda i usluga. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.

Ova priča nije samo priča o turizmu, ovo je priča o srpskom snu. Ako je američki san da napraviš milion dolara, srpski san je da od svoje lokalne sredine napraviš nešto, da doprineseš svojim komšijama, prijateljima.“ Ovako Dragiša Mijačić iz Zubinog Potoka, osnivač Udruženja građana InTER (Institut za teritorijalni ekonomski razvoj) počinje svoju Priču sa dušom.

Objašnjava mi da Ibarski Kolašin pripada opštini Zubin Potok, da nije reč o crnogorskom Kolašinu i da je to dolina reke Ibar koja preseca dve planine: Rogoznu i Mokru goru. A dodaje i da je reč o Mokroj gori na Kosovu, a ne o onoj u zapadnoj Srbiji.

Upravo na tom mestu, na severu Kosova, Dragiša sa svojim timom organizuje dolaske turista iz celog sveta i pruža im nesvakidašnji doživljaj na „via ferati“ (italijanski naziv za obezbeđenu planinsku stazu kroz teško pristupačne stenovite terene – u prevodu znači „gvozdeni put“).

Atrakcija je udaljena 25 km od Zubinog Potoka, namenjena je ljubiteljima avanturizma i ekstremnih sportova i nalazi se na stenama Berima. Za Mokru goru (1.700 – 2.100 m) koja je jedna od najsurovijih planina na Balkanu, Jovan Cvijić je rekao da je lepotica Balkana. Zbog toga Dragišin tim koristi taj slogan.

Opština Zubin Potok nalazi se u izazovnom okruženju u bezbednosnom, političkom i administrativnom smislu, pa iz tog razloga nije mogla da razvija svoje turističke potencijale. Dragiša dodaje da zbog rata i krize u prošlosti nikad nije moglo da se pristupi razvoju turizma, kako bi se ta privredna grana pokrenula.

Godinama sam u opštini Zubin Potok radio kao direktor Agencije za razvoj i pospešivao razvoj opštine u različitim programima i projektima. Putovao sam i radio po svetu i poželeo da dole napravim nešto novo. Pre osam godina, 2011. godine dogodio se incident u kojem je poginuo jedan kosovski policajac. Kosovska vlada je poslala specijalne jedinice, narod se organizovao i srpska zajednica sa severa Kosova je na to odgovorila postavljanjem barikada. Tada je počela kriza koja je trajala dve godine. Krajem 2012. rešavam da sa mojim timom uradim nešto za taj kraj, kako bismo skrenuli pažnju javnosti sa političkih tema i u fokus stavili čoveka, individualca, ali i razvoj opštine, a takođe i ohrabrili zajednicu, pre svega omladinu da unaprede komunikaciju sa ljudima drugih vera i kultura – priča Dragiša za Priče sa dušom.  

Njegova želja bila je da brendira sever Kosova kao novu, drugačiju destinaciju, da svetu pokaže turističke prirodne potencijale i pokrene turizam. Inicijativu „Outdoor in“ pokreće 2013. godine, predstavlja tržištu popularan koncept aktivnog turizama u prirodi. Novac za razvoj ove incijative nalazi kod međunarodnih donatora, a opština ulaže u infrastrukturne objekte, puteve, sportske i turističke sadržaje (npr. zatvoreni bazen, rafting staza, itd.).

– Prvi put se nešto konkretno desilo u domenu turizma. Bili smo na dobrom putu da napravimo međunarodno priznatu destinaciju aktivnog turizma. Potvrda našem radu stigla je ovih dana kada je „Lonely planet“ izdao vodič za Zapadni Balkan, u kojem je Zubin Potok uvršten u 10 najboljih „manje poznatih destinacija na Balkanu“ (off the beaten track). U okviru inicijative „Outdoor In“ okupili smo turističke vodiče, pružaoce usluga, vlasnike smeštaja. Evo, malo pre me je zvao jedan od vodiča koji sutra dočekuje grupu iz Beograda koja će provesti vikend u Ibarskom Kolašinu i popeti se „via feratom“.

Turisti koji dolaze u ovaj kraj, prvi dan provedu u Leposaviću ili Zvečanu, sutradan obilaze severni deo Kosovske Mitrovice, a nakon toga ručaju u Peći gde se susreću sa albanskom zajednicom. Svraćaju i u Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane, a poslednjeg dana dobijaju ono zbog čega su došli – „via feratu Berim“.

To je turistički proizvod adrenalinskog tipa koji zahteva posebnu opremu i obuku, tehničko znanje i fizičke sposobnosti vodiča. S druge strane, za turiste je potrebna prosečna fizička pripremljenost, a uspon u ovom slučaju Dragiša poredi sa penjanjem stepenicama na 20. sprat Beograđanke. Sa pauzama za odmor, naravno.

 

Reč je o sistemu penjanja uz stenu gde imate metalna pomagala, gazišta i sajle. Specijalnom opremom se zakačite za sajle i penjete se. Sistem je, prema Dragišinim rečima, potpuno bezbedan i namenjen je pre svega turistima, a ne alpinistima i planinarima. Nakon uspona, sa visine od 1.731 metar turisti prave atraktivne slike sa mosta, sa sajle, iz pećine i to kasnije vide ljudi na društvenim mrežama.

– Najviše gostiju imamo iz Beograda i Niša, ali i iz Makedonije, Rumunije, Crne Gore i Velike Britanije. Ljudi iz centralne Srbije nemaju nikakvog dodira sa albanskom zajednicom i zbog toga smo napravili ovaj program kako bismo razbili predrasude i pokazali Kosovo na potpuno drugačiji način – kaže Dragiša. 

Sagovornik Priča sa dušom godišnje se popne osam puta na Mokru goru. Neretko je i sam vodič, kada iz Beograda ili iz inostranstva dovodi prijatelje da im pokaže lepote njegovog rodnog kraja.

Rođen je u Kosovskoj Mitrovici, a odrastao u Zubinom Potoku, što mu je bio jedan od glavnih motiva da pomogne tamošnjoj zajednici. Dragišina ideja vodilja je „U sivilu u kojem živimo treba da napravimo lepu i uspešnu priču“.

Ovo je zaista prava priča sa dušom. Bilo je mnogo lepih, ali i ružnih trenutaka tokom realizacije projekta, isto tako i ljudi koji su pomogli i ljudi koji su odmogli. Nisam se predavao, već sam uneo ogromnu energiju koju su mnogi prepoznali. „Outdoor in“ sam doživeo kao svoj životni projekat. Slobodno mogu da kažem da smo sada postali pokret. Svestan sam da u ovoj zemlji ništa ne funkcioniše, pogotovo u malim sredinama. Na Kosovu je još više izražen taj fenomen. Cilj mi je bio da uradimo nešto na šta ćemo svi biti ponosni. Svuda se priča o ovoj inicijativi, mnogi ljudi se javljaju da pomognu i da se uključe. To je kao onaj osećaj kad ste gore, kad ispenjete feratu, na litici ste, vidite šta ste uradili, a znate da ste bezbedni. Taj osećaj pobede ljudima ostaje urezan u mislima – rekao je Dragiša.

„A kako je lokalno stanovništvo odreagovalo na dolazak sve većeg broja turista?“ – postavljam Dragiši još jedno pitanje.

– Ima onih koji ne veruju u ovu ideju, ali kako bi rekao jedan moj prijatelj: „Srbi su starozavetni narod, pa niko ne može da bude prorok u svom selu“. Ipak, većini je drago, jer gosti ne samo da troše novac, pa zbog njih imaju veći promet u prodavnicama, već je i veća društvena interakcija. Ljudi vole kad im neko dođe. Znate da je ta sredina veoma dugo ostala u posleratnoj tranziciji. Oni vole da se pokažu kao dobri domaćini. Lepo dočekaju turiste, a kad ih vide da prolaze sa opremom neretko ih počaste nekim pićem ili čokoladicom, kako bi se lakše popeli na vrh. Nama je najvažnije što u ovoj priči nema politike, već je na prvom mestu to da smo svi turisti i ljudi dobre volje koji vole Ibarski Kolašin – rekao je Dragiša na kraju Priče sa dušom.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com Fotografije: Tijana Janković Jevrić Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Tekst sadrži plasiranje proizvoda i usluga. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.

Danas (18.10.2019. godine) su poduzetnici i poduzetnice na jednom mjestu dobili prostor za rad, mentorsku i podršku stručnih timova, te su istovremeno otvorene mogućnosti i opcije finansiranja prototipa i investicija za pokretanje biznisa. Prvi Startup studio u Sarajevu osigurava izuzetnu priliku mladim i kreativnim ljudima da svojim idejama i postignućima doprinesu poboljšanju socio-ekonomskih prilika u Bosni i Hercegovini.

Predstavnici Fondacije Mozaik su danas u prisustvu zvanica i partnera svečano otvorili vrata prvog Startup studija u regionu. Naime, Startup studio je svjetski prepoznat koncept podrške poduzetništvu koji se primjenjuje u 65 država svijeta. Pored prostora za rad, poduzetnicama i poduzetnicima Startup studio nudi stalne mentore, pravnu i računovodstvenu službu, fondove za testiranje prototipa, ekspresan investicijski fond, kao i pristup velikom broju partnera iz javnog, privatnog i nevladinog sektora. Glavni partneri Lonac startup studija su Švedska agencija za međunarodnu razvojnu saradnju – SIDA, kompanija Philip Morris International i Općina Centar Sarajevo.

Direktor Fondacije Mozaik, g. Zoran Puljić pojasnio je da će u BiH Studio poslovati pod nazivom Lonac startup studio , čime Fondacija Mozaik želi naglasiti da je inicijativa dio rastuće regionalne online zajednice za aktivizam i poduzetništvo www.lonac.pro. „Fondacija Mozaik će kroz Studio nuditi mladima nuditi mnogo više od samog fizičkog prostora za rad – bit će to biti prostor u kome će se razmjenjivati znanja između iskusnih praktičara i početnika u poduzetništvu i zajedno graditi kvalitetne biznis ideje. Mozaik će ideje sa jakom društvenom komponentom dalje podržati vlastitim i partnerskim fondovima za testiranje prototipa i za investiranje u startup-ove. Više informacija i detalji na www.lonac.ba.“

Predstavnik partnera koji je omogućio otvaranje Startup studia, Generalni direktor Philip Morris International za BiH i CG g. Srđan Lazović istakao je: „PMI ulaže značajna sredstva u inovacije i razvoj unutar svoje kompanije, jer prepoznaje da je to jedini ključ uspjeha, zato uvijek ima sluha i otvoren je za pružanje podrške inovacijama koje olakšavaju ljudima da žive i djeluju u svijetu koji se stalno mijenja. Vjerujemo da sa startup-ima dijelimo istu viziju: biti inovativan, vratiti opipljivu vrijednost zajednici u kojoj djelujemo i unijeti pozitivnu promjenu u svijetu. Lonac startup studio je upravo takvo mjesto, koje omogućuje mladima ne samo prostor u kojem mogu raditi, nego i podršku u njihovim naporima, i razmjenu iskustava sa drugim startupima, u BiH i vani.“

G. Torgny Svenungsson, direktor Odjela za razvojnu saradnju u Ambasadi Švedske u BiH je naveo da je Ambasada Švedske ušla u partnerstvo sa Fondacijom Mozaik kako bi se mladima omogućio veći broj kvalitetnih prilika za ostvarivanje punog potencijala i ostanak u BiH. „Otvaranjem ovog prostora danas otvaramo mogućnost mladima da izgrade svoje karijere kao poduzetnice i poduzetnici, a kroz učenje i rad sa kvalitetnim domaćim i stranim mentorima. Naglasak bih ipak stavio na domaće mentore jer oni mogu bolje pomoći mladima navigirati lavirinte domaćeg kompleksnog poslovnog okruženja. Kroz Lonac startup studio, a i kroz naš širi zajednički projekat „Lonac – kolektivni impakt za mlade“, nastojimo olakšati početne korake u poduzetništvu. Nadamo se da će BiH institucije podržati ovaj projekat.“

Povodom ceremonije otvaranja, upriličena je panel diskusija na temu „Inovacije i sistemska podrška startup-ima mladih“, a na kojoj su govorili partneri Fondacije Mozaik na ovom jedinstvenom projektu:

• Direktor Odjela za razvojnu saradnju u Ambasadi Švedske u BiH, g. Torgny Svenungsson,
  

• Načelnik Općine Centar, prof. dr. Nedžad Ajnadžić

• Generalni direktor Philip Morris International za BiH i CG g. Srđan Lazović

• Osnivač Foreign Relations Council-a BiH, g. Amer Bukvić
  

• Domaćin panel diskusije, direktor Fondacije Mozaik, g. Zoran Puljić

Pored njih, događaju su prisustvovali predstavnici i predstavnice javnog, poslovnog i nevladinog sektora, te prijateljice i prijatelji Fondacije Mozaik.