Međuljudski odnosi

Čoveče, kakav svet je svuda oko mene….

Ustanem ujutru prilično dobro raspoložena.

Mislim, nisam ustala na „levu nogu“. I sve kreće lagano, lepršavo, sjajno.

Onda stižem na posao a tamo…. odmah počinje ludilo. Svaki dan je vrlo sličnog toka i tempa; malo svađe, malo rasprave, malo više posla nego što radoholičar poput mene može da izdrži. E onda se umeša malo neki ljuti začin, pa neko vreme budem malo i ljutkasta. Ipak me okružuje dosta različitih ličnosti i karaktera tih osam radnih sati dnevno. Njih nisam mogla da biram, sam mi ih je život stavio na put. Neke gotivim više, neke malo manje; sve po zaslugama 🙂 .

E sad, nisam ni ja neki cvetić. Ako se baš moram braniti, onda nisam baš pitka i lagana… posle nepravde koju mi bilo ko nanese, nema šanse brzo da se odljutim. Već vam je jasno da sam zlopamtilo. Šta da radim… Jao, kad me bocnu u živac skroz proključam. Kad se posle i izvine taj nesrećnik što mi se zamerio ja ne prihvatim izvinjenje pa eto nove tenzije. O ljudi moji što sam teška :).

Sve u svemu ima tu i lepih minuta, poput onih dok se izgubim u knjiženju uz ogromnu jaku kafu. Ili poput onih sa mojom divnom, dragom drugaricom – direktorkom (jedna kovrdžava lepotica, vedrog duha i ogromne snage) kada koristimo koji minut za ženske teme.

Znate šta – razni ljudi su svuda oko mene. Svako od njih u meni probudi ono čime zrači. Ko me negativno zrači, njega zaobilazim (po zasluzi mogu i da pregazim :)), a ko me ozari iz mene sija jača svetlost i toplota od samog Sunca. Nemoj pa se ne boj… to je moja parola!

Shvatam da ste već skontali da sam i ja jedan „ljut začin“ ako me neko nagazi.

E, ali posle posla kreće moj savršen dan. Porodica, malo knjige, malo Knjigoljubac, malo fitnes, po neka kafica sa drugaricom i eto.