Ili kreiraš svoju budućnost ili plaćaš drugome da ti je kreira: Intervju sa Avdom Halilovićem

Dragi članovi i članice LONCA,

U ovoj seriji intervja pričam sa mladim preduzetnicima, društveno aktivnim i uspešnim ljudima iz zemalja iz regiona koji su uspeli da se ostvare u svojoj zemlji i koji prkose trendu “odliva mozgova”. Nadam se da ćete uživati u čitanju ovih intervjua isto koliko sam i ja uživala u razgovoru sa njihovim akterima. Takođe se nadam da će upravo ovi intervjui imati uticaj na mlade ljude poreklom sa Balkana i uliti im nadu da je ipak moguće da pokrenu uspešne karijere i na ovim prostorima. Danas vam predstavljam Avda Halilovića, mladog preduzetnika, dobitnika više nagrada u oblasti preduzetništva i društvenih inovacija i osnivača preduzeća “Kimbly”. Više o Avdu, njegovim angažovanjima i tome zašto je odbio ponude da proizvodi za inostrane zemlje pročitajte u nastavku.      

Emilija: Ćao Avdo! Članovi i članice Lonca su verovatno već čuli za tebe, ali nam se svakako ukratko predstavi za one koji nisu.

Avdo: Pozdrav za sve članove LONCA! Rođen sam u vrijeme onih koji su “znali za sebe, kada ja još nisam bio niti u planu” i zbog kojih sam kao i svi drugi mladi ljudi u ovim našim balkanskim državama morao izmišljati “toplu vodu” kako bih kreirao svoje mjesto pod ovim našim nebom. Okušao sam se u svemu, drama, muzika, plesovi, film, sport, škola ovako, škola onako, jedno vrijeme htio biti građevinac, kasnije doktor, na kraju upisao ekonomiju kako bih imao vremena svirati bubnjeve. Na fakultetu se zaljubio u preduzetništvo, zaboravio bubanj, počeo eksperimentisati sa peradi, stokom, poljoprivredom, kasnije sa inovacijama. Registrovao obrtničku radnju, kroz 6 mjeseci se hvatao za glavu zbog poreznog duga od preko 5.000KM, u poreznoj ismijali i mene i moju ekonomiju jer nisam znao da obrnik nema plaću već država određuje minimalnu osnovicu za obračun doprinos, ja im se zahvalio na novoj lekciji koju sam platio kreditom i nastavio dalje tražiti kupce za svoje proizvode kako bih mogao vraćati ratu.

Emilija: Osnovao si preduzeće “Kimbly” koja se bavi proizvodnjom jednokratnih i višekratnih higijenskih proizvoda na bazi vlastitih patenata. Kako je izgledao proces nastajanja ove firme? Na koje prepreke si nailazio u toku tog procesa?

Avdo: Kada se pojavim negdje na vratima s pitanjem šta treba da radim jer želim registrovati firmu, ljudi me pogledaju kao: 1) da je to što ja pitam sve negdje lijepo napisano i pojašnjeno; 2) da sam se trebao roditi sa predznanjem o uslovima poslovanja u BiH; 3) da sam s Marsa pao, jer tobože zašto bi iko normalan registrovao firmu ovdje kada postoje mnogo atraktivnije “državne jasle”. U svakom slučaju ne sjećam se više koliko mi je vremena trebalo da registrujem firmu, ali znam da je sve što je moglo krenuti naopako krenulo, od toga da mi ne daju da registrujem firmu uopšte zbog toga što sam redovan student do nebuloza tipa “ne znam kakva ti potvrda treba za registraciju, ja sam se sva preznojila ne mogu dalje tražit”.

Emilija: Takođe si patentirao svoja dva izuma – jednokratni podmetač za glavu i držač za dren, kateter i infuziju. Gde pronalaziš inspiraciju i ideje za ova otkrića i šta te je motivisalo da im se posvetiš? Da li si dobio nečiju pomoć za realizovanje ovih otkrića?

Avdo: Mi živimo neki užurban život, i govorimo da nemamo vremena da uživamo i posmatramo okolinu, a čak i kada posmatramo pitanje je koliko smo zaista koncentrisani na ono što nas okružuje i što nam se dešava. Svako rješenje bilo ono patentabilno ili ne, nastaje iz određenog problema. Suština inspiracije nije u tome da sjedneš i kažeš sada ću nešto novo izumiti, nego da zaista živiš život, uživaš, skupljaš različita iskustva i emocije, posmatraš druge ljude i okolinu, i ako postoji nešto što ti ne dozvoljava da se u određenom momentu dovoljno opustiš i budeš bezbrižan tada je to vjerovatno problem o čijem rješenju ne bi bilo loše razmisliti. Ja se vodim filozofijom da je život najljepši dar koji neko može da dobije, i da čovjek ništa gore prema životu ne može uraditi od toga da od života ne napravi ništa. S tim u vezi, dužnost nas živih je da kreiramo bolje uslove za nas i za one koji tek treba da dođu, a kada već imamo izbora, zašto ne biti na stranih onih koji stvaraju dobro danas i još bolje sutra!?

Emilija: 2013. godine si u Velikoj Britaniji učestvovao na takmičenju preduzetnika iz celog sveta i osvojio si 2. mesto. Kako je ovaj uspeh dočekan u Bosni i Hercegovini? Da li je doprineo tvom daljem napredovanju?

Avdo: Svakako da jeste, ali ne zbog toga što me neko u BiH jedva dočekao, već više što je meni dalo dodatni motiv i energiju da ne posustajem i nastavim dalje. Naravno bilo bi sebično kada ne bih spomenuo porodicu, djevojku, profesore i nastavno osoblje sa Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, profesore sa Američkog univerziteta u Sarajevu, GEA, Fondaciju Mozaik i Asocijaciju inovatora koji su pružali nesebičnu podršku u različitim fazama – i ne govorim o finansijskoj podršci, već o onom važnijem dijelu, da te neko u momentu kada nisi siguran da je to što radiš ispravno, kada želiš da digneš ruke od svega jer si se milion puta razočarao u sve potapše i kaže da to što radiš ima smisla, da nisi sam i da svaki tvoj korak naprijed izazove osmjeh na nečijem licu.

Emilija: Imao si nekoliko ponuda i prilika od stranih investitora i fondacija da odeš u inostranstvo i proizvodiš za njih kao njihov brend. Na taj način bi dobio svu potrebnu podršku, pomoć i mentorstvo koje bi ti bilo potrebno da svoje izume unaprediš i komercijalizuješ. Šta te je navelo da ipak odbiješ te ponude i ostaneš u svojoj rodnoj državi?

Avdo: Imamo mnogo priča o uspjehu koji su naši ljudi postigli nakon što su otišli negdje vani, međutim, rijetke su priče o onima koji su ovdje uspjeli napraviti nešto a da nisu prodali obraz političkim partijama, da nisu nekome dobro platili i sl. Ja sam htio biti jedan od onih koji će dokazati da je i ovdje moguće nešto napraviti, i jesam skoro objelio, ali danas je, samo par godina poslije, mnogo lakše i više ” uspješan mladi preduzetnk”, “uspješan bh. Startup” i “mladi kreiraju nova radna mjesta” nije tabu tema, već sve češća pojava što me pravo raduje!

Emilija: Sarađujes sa Omladinskom bankom Fondacije Mozaik koja je pomogla, i pomaže, mnogim mladim ljudima sa vizijom i idejom o nekom novom izumu ili pokretanju biznisa, a takođe si zadužen za mentorski rad. Kakav je tvoj opšti utisak? Da li su mladi postali manje ili više preduzimljivi i samoinicijativni?

Avdo: Mi smo narod koji nekako boluje od toga šta će neko drugi reći i nije pitanje da li će nam se neko smijati nakon neuspjeha, nego koliko dugo. Kada govorimo o mladima, ja mislim da smo mi uvijek isti, isprepadani pričama o tome kako je neko nekoga nasamario i kako da bi uspio moraš smisliti način kako da nekoga prevariš. Iz tog razloga ohrabrivati mlade i pružati im podršku, pokazivati im da je istina upravo suprotna i da mogu napraviti što god požele legalno i bez štele je nešto za što se treba pokloniti Fondaciji Mozaik, i posebno članovima odbora OB, tim mladim ljudima koji su primjer i bukvalno motor pozitivnih promjena u svojim zajednicama.

Emilija: Obrazovni sistem većine zemalja iz regiona ne sprema i ne informiše mlade o započinjanju sopstvenog biznisa već se uglavnom svodi na pripremu za pronalazak konvencionalnog posla. Da li misliš da je to jedna od glavnih prepreka između mladih ljudi sa idejom i uspešnog samostalnog biznisa? Da li misliš da je društvena angažovanost mladih neophodna u 21. veku?

Avdo: Da nas obrazovni sistem ne uči da učimo i mislimo, nego da pamtimo i ponavljamo tuđe misli je tačno. Tačno je i to da vrijeme danas brže prolazi nego jučer, a puno brže nego prije 10 godina, i da moramo biti sposobni prilagoditi se promjenama. Koliko smo na ovim prostorima svi skupa dobri učenici najbolje govori činjenica da godinama imamo status “zemlja u tranziciji” jer ništa drugo osim da ponavljamo ono što smo davno naučili ne znamo. Generalno, mislim da je s jedne strane državno uređenje i zakonska regulativa još uvijek najveća prepreka mladima u kreiranju uspješnog biznisa, a s druge strane i nedovoljna zainteresiranost mladih da samostalno istražuju i uče s ciljem da razvojem biznisa osiguraju egizsteniciju i sebi i svojim prijateljima. Zato je super prilika koju ja recimo nisam imao, da mladi ljudi ovdje u LONCU u svako doba mogu postaviti bilo koje pitanje iz bilo koje oblasti i dobiti odgovor od najkompetentnije osobe iz te oblasti. Ja sam takve stvari skupo plaćao, oni ne moraju.

Emilija: Svako ko se bavi preduzetništvom zna da samostalnost koju ono pruža može imati i pozitivne i negativne strane. Koje su, po tvom mišljenju, prednosti i mane koje si iskusio kao preduzetnik? Da li ti je posao mentora lakši ili teži?

Avdo: Gledaj, ko god misli otvoriti firmu da manje radi, da može odmoriti kad god hoće, da ide na more svako drugi-treći dan, bolje neka je ne otvara. Prvih par godina dok zamišljeni poslovni model zaista ne počne generirati redovne prihode, dok se svi ne uhodaju, ako ne obijelite super ste prošli. No, draž vođenja biznisa nije u tome da ti ideš na Havaje kada god ti se prohtije, nego u tome da u jednom momentu kada pogledaš tu radnju, to postrojenje, taj proizvod imaš neki poseban osjećaj koji ja u ovom momentu ne mogu opisati, to je valjda nešto što treba doživjeti. Mislim da ništa čovjeka ne može učiniti sretnijim i ispunjenijim nego kada vidi da ono što je sam kreirao zaista radi i druge ljude čini sretnim.

Emilija: Gde se informišeš o svim inovacijama iz sveta preduzetništva, nauke i tehnologije? Koji su ti omiljeni sajtovi koji se bave ovim temama koje posećuješ?

Avdo: Kako sam uključen u rad Asocijacije inovatora BiH svakodnevno dolazim u kontakt sa domaćim inovatorima a na taj način upoznam i nove izume, pored toga nekoliko puta godišnje posjetim međunarodne izložbe inovacija gdje zaista vidim nevjerovatne stvari. Što se tiče sajtova, ništa posebno, pokušavam ostvariti kontakte s mladim preduzetnicima iz regiona i povezati se na društvenim mrežama, na taj način pratim kada neko od njih napravi neku dobru stvar ili ostvari dobar rezultat na nekom međunarodnom takmičenju.

Emilija: Patent na kome trenutno radiš služiće za sprečavanje utapanja kada vozila upadnu u reku, more i slično. Ispričaj nam malo detaljnije o ovom izumu i tome kako funkcioniše.

Avdo: Da, trenutno je podnijet zahtjev za utvrđivanje patentabilnosti Institutu za intelektualno vlasništvo BiH. Radi se o setu koji se dodaje u vozilo, a koji nakon pada u vodu putnicima obezbjeđuje dovoljnu količinu zraka i omogućava im lakše napuštanje vozila, što u ovakvim situacijama treba u značajnoj mjeri umanjiti broj smrtnih slučajeva izazvanih utapanjem.

Emilija: Šta bi bio tvoj savet za mlade koji se plaše rizika koji svet preduzetništva sa sobom nosi? Kome da se obrate ukoliko imaju ideju ali ne i finansijska sredstva za njenu realizaciju?

Avdo: Ne znam stvarno šta bih im mogao reći a da to već negdje nisu čuli. Nema tu previše filozofije, ili jako želiš kreirati budućnost ili si onaj koji će plaćati drugome da mu kreira budućnost. Šta god odlučili ispravno je, razlika je u tome čime se čovjek želi i može zadovoljiti! Mozaikov Startup studio je na raspolaganju i jednima i drugima i rado će pružiti i finansijsku i mentorsku podršku svim mladim ljudima. Ono što je super, je da ne treba čekati objavu javnog poziva, već ovdje u loncu u svako doba dana, tokom cijele godine mogu predlagati svoje ideje i sa Studijem pretvoriti u za tržište atraktivan proizvod/uslugu.