3 godine kasnije, a i dalje me žele – profesionalna KANALizacija

Živimo u neverovatno brzom vremenu sa puno mogućnosti a malo sigurnosti šta izabrati i čime se bavite u long term perspektivi. Od mog poslednjeg bloga prošlo je 3 godine, KNIToMANIA je otišla na neko bolje mesto a ja prošao rolerkoster profesionalnih prilika i dostignuća, nekih propuštenih, nekih iskorišćenih.

No, kada pogledam ovih tri godine i moj poslednji članak ovde, jasno vidim koliko je nemoguće da se spoje planovi i realnost. Za ove tri godine sam bio edukator o ekološkim temama za mališane, predavač na temu socijalnog preduzetništva, osnivač Sekcije za socijalno preduzetništvo u PKS-u, zaposleni u Crvenom krstu Srbije kao asistent, pa projektni koordinator za region na EU projektu, biznis konsultant, istraživač ekoloških i socijalnih prilika, projekt menadžer saradnik na projektu Svetske zdravstvene organizacije, volonter na festivalu u Americi, freelancer za WordPress sajtove, držao časove WordPress-a studentima, nacionalni partner za podršku online zajednici, polaznik dve akademije od po 3 meseca… i ko zna šta još…

Da li ovo treba tako? Pa verovatno i ne baš, mogao sam da radim samo u jednoj kompaniji, tražim lični progres kroz stečeno znanje i staž u toj kompaniji, ali nije se desilo.

Da li sam pogrešio? Kroz poznato pitanje “Da li se zbog nečega kaješ u životu?”, nekako učestalo je mišljenje ljudi da je tačan odgovor “Ne, živeo bih život isto i ništa ne bih menjao.”

Pa da li bi ti promenio? Možda, ali postoji nešto u nama što nas gura u razvoj profesionalnih veština, a to je ono što definišemo jednom reči izazov. Mada, u mom slučaju to je više zov. Zov ka nečemu novom, da istražujem, da pokazujem sam sebi svoje kvalitete, da kroz nove stvari igram kreativnu igru koja može konstantno da se unapređuje i razvija. Neki “Eureka“ fazon, mada… ja nisam Arhimed i ovo nije to vreme. Budimo realni, danas smo svi lični Arhimedi i šta god da radimo gledamo izazove. Tu dolazimo do pitanja godina i ličnog-profesionalnog iskustva koje se taloži godinama, više izazovi u najširem smislu nisu toliko interesantni, već oni u užem smislu. Sužavanje interesovanja, zrelost da se neka polja zatvore i fokus napravi za samo određena interesovanja.

Pa da li bi menjao? Pa bih, mnoge stvari mogu da se rade drugačije, ali svako iskustvo je veliko. Koncept usporavanja vremena je onaj kada se stvara mnogo uspomena i tada shvatamo koliko je mnogo zapravo 3 godine i da nisu baš tako brzo proletele. Mada priznajem, nije verovatno baš najčešći primer razvoja karijere.

Pa dobro, da li bi promenio nešto? Pa bih, ali šta? Ne znam… Možda ajde… sve što sam radio, mogao sam da uklopim u jednu nišu, da sklapam iskustva samo za jednu profesiju, da koristim to vreme da sve vidim iz jedne perspektive.. Ali, opet, da li bih sada video ta iskustva široko, razumeo sistem, ljude, ekonomiju, da sam parcijalno posmatrao iskustva i gledao sebično da samo izvučem jednu nit iz celog klupka. Ne bih, i opet treba raditi po osećaju dok nas svest i samosvest ne pokrene u promenu perspektive (to se zove sticanje iskustva), a nakon toga introspekcija i javna debata (sa prijateljima, naravno) formira buduće planove. I mehanizam se ponavlja često kroz vreme. Treba ga samo registrovati.

Teorija trenutnog stanja:

Možda je, parafrazirajući teoriju, ovo model razvoja kao kada zemljoradnik obrađuje veći deo njive a mali ostavlja u korovu, te kada se zemlja prezasiti i osiromaši velikom upotrebom, tražeći odmor i prirodu da je načini ponovo plodnom, poljoprivrednik počne da koristi onaj manji deo. Svesno izabravši da na malom delu smanji prinos na par godina, kako bi kasnije mogao ponovo da ima iste prinose. Long term perspektiva.

Mada, ni poljoprivreda nije ista kao ranije, hiper produkcija je svuda ista a čovek je sve nezadovoljniji što veći izbor ima. Pa da li bi on menjao nešto? Verovatno ne bi, ali mi danas bismo mnogo i često.. Mada sve je do procesa, a procesi traju i ponavljaju se, jedino rešenje je optimizacija procesa koji će nam optimizovati greške i povećati produktivnost, ali da se ogradim perpetuum mobile ne postoji a oportunitetni trošak postoji. I to su činioci procesa ličnog i profesionalnog razvoja. Pa hajmo onda da prihvatimo ovu teoriju i počnemo da razmišljamo racionalno i agilno.

Dobro došli na moj blog nakon dugo vremena, ovog puta će biti više tekstova i više agilne perspektive.
p.s. jedna od gore navednih akademija koje sam upisao, bila je Agilna akademija, koju mi je omogućila kompanija Growit Agile i to će svakako imati efekta i ovde.