Čoveče, kakav svet je svuda oko mene….

Ustanem ujutru prilično dobro raspoložena.

Mislim, nisam ustala na „levu nogu“. I sve kreće lagano, lepršavo, sjajno.

Onda stižem na posao a tamo…. odmah počinje ludilo. Svaki dan je vrlo sličnog toka i tempa; malo svađe, malo rasprave, malo više posla nego što radoholičar poput mene može da izdrži. E onda se umeša malo neki ljuti začin, pa neko vreme budem malo i ljutkasta. Ipak me okružuje dosta različitih ličnosti i karaktera tih osam radnih sati dnevno. Njih nisam mogla da biram, sam mi ih je život stavio na put. Neke gotivim više, neke malo manje; sve po zaslugama 🙂 .

E sad, nisam ni ja neki cvetić. Ako se baš moram braniti, onda nisam baš pitka i lagana… posle nepravde koju mi bilo ko nanese, nema šanse brzo da se odljutim. Već vam je jasno da sam zlopamtilo. Šta da radim… Jao, kad me bocnu u živac skroz proključam. Kad se posle i izvine taj nesrećnik što mi se zamerio ja ne prihvatim izvinjenje pa eto nove tenzije. O ljudi moji što sam teška :).

Sve u svemu ima tu i lepih minuta, poput onih dok se izgubim u knjiženju uz ogromnu jaku kafu. Ili poput onih sa mojom divnom, dragom drugaricom – direktorkom (jedna kovrdžava lepotica, vedrog duha i ogromne snage) kada koristimo koji minut za ženske teme.

Znate šta – razni ljudi su svuda oko mene. Svako od njih u meni probudi ono čime zrači. Ko me negativno zrači, njega zaobilazim (po zasluzi mogu i da pregazim :)), a ko me ozari iz mene sija jača svetlost i toplota od samog Sunca. Nemoj pa se ne boj… to je moja parola!

Shvatam da ste već skontali da sam i ja jedan „ljut začin“ ako me neko nagazi.

E, ali posle posla kreće moj savršen dan. Porodica, malo knjige, malo Knjigoljubac, malo fitnes, po neka kafica sa drugaricom i eto. 

Život je stvarno lep a ja živim svoj san 🙂

Posetite moj blog Knjigoljubac 

Pozdrav 🙂

Moja anksioznost…

Razmišljala sam kako bih započela svoju priču o anksioznosti… dugo sam razmišljala kako tačno da nazovem sve što sam doživela i preživela. I našla sam snage i načina da sve stavim pred ceo svet, da svi znaju sa čim se sve živ čovek susreće.

Zaposlila sam se u jednu, za pojam žitelja ove „crne rupe“ u kojoj živim, firmetinu. Za početak , dok sam bila neiskusni neznalica, gazde su bile divne. Kada sam naučila i usavršila posao počelo je nipodaštavanje, ponižavanje, vređanje (što otvoreno, što u šali) od strane vlasnika i njegove dece. Najviše njegove frustrirane i nadmene ćerke, jedne devojke, koja se svim silama trudila da me mobinguje u svakoj sekundi. Svi oni zajedno su bili uzrok hiperhidratacije koju sam tek nedavno uspela da izlečim, kao i totalno niskog samopouzdanja. Naravno i straha od gubitka posla jer sam svakodnevno bila izložena frazi „ili ćeš kako mi kažemo ili idi kući, ima ko hoće kako mi hoćemo.“

I tako u nedogled dok mi se nije ukazala neka „bolja prilika“ . Bili su šokirani što dajem otkaz. Ko sam to ja, da smem, velikim „ljudima“ poput njih da dam otkaz. Pa su mi „udarili“ na život i porodicu, ni trenutka se ne pitajući da li će im Bog, kome toliko veruju i kome se svakodnevno mole, nekad naplatiti dug.

Ja sam sve udarce nekako pregurala , zaletela se jače i nastavila uzlaznom putanjom.

Nakon nekog vremena dolazi novi talas muke. Najbolji prijatelji, kojima sam uvek bila tu, da budem „na izvol'te“ na njihovom putu do zvezda, počinju da me nipodoštavaju, srozavaju, vređaju… u početku u šali a potom i u zbilji.

Znate kako se kaže – „U šali pa privali“ .

Pretnje, ucene, uvrede, praćenja, uhođenja…strašni sud… sve sam ćutke izdržala…i lomaču i kamenovanje… Međutim primetila sam da samo bežim u san, toplo ćebe, nikako na ulicu, nikako u prodavnicu…. Bivalo je samo gore i gore.

Deca i suprug su bili uz mene i davali mi snagu da izguram i da pobedim sebe. Drugarica psiholog me ispitivala da to nisam ni znala, jer je shvatila da sa mnom nije baš sve uredu. 

Jednog dana mi rekla da sam ja anksiozna. Rekla je da sam na samom početku i da se mogu iz toga lako izvući.

Objasnila mi je Bokica kako to funkcioniše, kako da se borim i uputila me kako i gde da pronalazim odgovore na svoje strahove…

Borila sam se, nije da nisam, kao lav – sama sa sobom. Priznajem, borba je veoma teška i strašna… ali nije uzaludna, ako znaš sa čime se boriš. Protivnik je mračan i nevidljiv ali ako se ima svest o njemu postaje opipljiv i veoma lako ga je pobediti.

Moja baba je govorila „još su munje sevale al u du*e nisu udarale“ , i to mi je često bila vodilja kroz ovu muku koja me snašla, zvanu anksioznost.

Znate, najteža je ona borba sa samim sobom.

Vređali su me, proklinjali, udarali nisko na porodicu, na mene bacali i drvlje i kamenje, vređali me, ponižavali i…na kraju odustali.

A ja, ja sam samo ćutala i čekala da me sam Bog spasi od tih ludaka kojima ni društvene mreže ne brane vređanja, kažu ne krše standarde zajednice. Država ne reaguje na prijave, na maltretiranja, na zastrašivanja, totalni haos svuda oko mene… ali, evo, uspela sam da neokrznuta izađem iz anksioznosti i da uzdignute glave sa svojom porodicom živim i dišem punim plućima.

A svi oni koji su mi priredili sve o čemu sam pisala – znaju oni kako im je.

Kao anksiozna osoba nisam naišla na razumevanje apsolutno ni od koga osim od supruga, dece i Bojane, koji su bili tu i ćutali, davajući mi svu svoju snagu da izdržim i da se izvučem.

Anksioznost je, čini mi se, poput gadnog gripa; svi se plaše da im ne pređe pa beže i svi imaju svoju viziju kako ga treba preboleti al’ da su oni svi daleko.

Teško je jako, ali se da pobediti kad imate snage i volje za borbu sa „zmajem“ u „zemlji čuda“.

Sati, dani, meseci….kao godine. Nikad da se probudim iz mraka. Kako god pokušam da raspletem klupko, svuda ćorsokak. Moj um jednostavno nije dosezao do te dimenzije zla, iako sam se neprestano trudila da približim sebi taj svet kako bih ga nekako razumela. I srećna sam zbog toga, prilično. Jer osećam da je u toj dimenziji gore nego u Danteovim krugovima pakla….

Međutim, sve se da pobediti kada čovek nađe snage da pobedi sebe. Uspela sam. I znate šta? Presrećna sam jer sam uspela sama sa sobom da izađem na kraj, i da nastavim slobodno da dišem, sada i slobodnije nego ikad.

Zato živim svoj san koji sam utkala u stranice i blog Knjigoljubac. Posetite Knjigoljupca na linku ispod da uživamo zajedno, jer život je lep!

Ivana – Knjigoljubac 

Da li svi imamo svoje trenutke slabosti?
Da li svi nekad budemo naopaki?

Iz mog iskustva sa ljudima (nije da ga nemam sa svakakvim tipovima :/) nekad je najbolji način da se rešimo toksičnih ljudi upravo inat i sve naopako. Jer izgleda da sam i sama naopaka, što me posebno raduje 🙂 . Ali nisam toksična već prilično svoja. Život me naučio da ako se uklopim u okolinu – nestaću. 

A znate… ja već 18 godina živim u ovom naopakom mestu sa još naopakijim mentalitetom i još uvek sam neprilagođena… zato valjda i postojim još uvek kao iole mentalno zdrava osoba 🙂 .

I šta sam to zaključila na kraju? Moj zaključak je da uvek treba da budemo ono što jesmo, pa kako god se stvari i život odvijali. Ako smo sa sela – onda ponosno seoski, ako smo gradska gospoda – ponosno sa štiklama… mada to je samo geografsko poreklo – na to ne smemo zaboraviti nikada. 

A ja ću tako kako mi je život odredio – svojeglavo i naopako!

Ivana Nešić – Knjigoljubac   http://knjigoljubac.com/naopako-huan-ramon-himenez/